Енох Фернгрен и Вилијам Копитке су први потврдили процес дувања. Принцип овог процеса настао је од дувања стакла. Године 1938. Фернгрен и Копитке су направили машину за дување и продали је компанији Хартфорд Емпире. Ово је означило почетак комерцијалног дувања. Током 1840-их, разноврсност и количина пластичних производа били су веома ограничени, тако да се дување брзо развило много касније. Са повећањем разноврсности производа и продуктивности, производи од дуване{7}}од пластике брзо су постали све чешћи. У америчкој индустрији безалкохолних пића, број пластичних контејнера је порастао са нуле 1977. на 10 милијарди 1999. године.
Током Другог светског рата, дување је почело да се користи за производњу полиетиленских боца ниске густине{0}}. Касних 1950-их, са појавом полиетилена високе -полиетилена и развојем машина за ливење дувањем, технологија дувања постала је широка примена. Шупљи контејнери могу достићи запремину од неколико хиљада литара, а неки производни процеси су сада компјутерски{5}}контролисани. Пластичне масе погодне за обликовање дувањем укључују полиетилен, поливинилхлорид, полипропилен и полиестер. Добијени шупљи контејнери се широко користе као индустријски контејнери за паковање.
На основу методе производње предформе, обликовање дувањем се може поделити на екструзионо и дување убризгавањем. Новије методе укључују вишеслојно обликовање дувањем и растезљиво дување.
Процес екструзије укључује екструдирање пластичне сировине кроз шраф у матрицу за екструзију, која у комбинацији са калупом и компримованим гасом обликује производ.
Процес екструзионог дувања састоји се од пет корака:
1. Формирање пластичне предформе од пластифициране сировине;
2. Делимично сечење и обрезивање предформе затварањем калупа;
3. Убризгавање гаса у шупљину калупа за обликовање предформе и њено хлађење;
4. Отварање калупа и вађење формиране посуде;
5. Исецање блица да би се добио готов производ.